<?xml version="1.0" encoding="utf-8"?>
<!-- If you are running a bot please visit this policy page outlining rules you must respect. http://www.livejournal.com/bots/ -->
<feed xmlns="http://www.w3.org/2005/Atom" xmlns:lj="http://www.livejournal.com">
  <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja</id>
  <title>zgublenaja</title>
  <subtitle>zgublenaja</subtitle>
  <author>
    <name>zgublenaja</name>
  </author>
  <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/"/>
  <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom"/>
  <updated>2008-05-30T10:40:54Z</updated>
  <lj:journal userid="9754367" username="zgublenaja" type="personal"/>
  <link rel="service.feed" type="application/x.atom+xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom" title="zgublenaja"/>
  <link rel="hub" href="http://pubsubhubbub.appspot.com/"/>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:29403</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/29403.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=29403"/>
    <title>День Памяти Трагедии на Немиге. 30.05.1999-30.05.2008</title>
    <published>2008-05-30T10:40:54Z</published>
    <updated>2008-05-30T10:40:54Z</updated>
    <content type="html">9 год таму ў Мінску на станцыі метро Няміга загінула 52 чалавекі, большасць з якіх - дзяўчаты 16-20 гадоў. Калі вам не ўсё роўна, прысвяціце дзве гадзіны свайго часу сёння на тое, каб прыехаць да помніка на Нямізе і запаліць там свечку памяці. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Для таго, каб вашыя дочкі, сёстры, каханкі ніколі не адчулі на сваім горле боты сотняў людзей. &lt;br /&gt;________________________________________________&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;9 лет назад в городе Минске на станции метро Немига погибло 52 человека, большинство которых - девочки и девушки 16-20 лет. Если вам не всё равно, потратьте два часа своего времени сегодня на то, чтобы приехать к памятнику и зажечь там свечу памяти.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Зачем? Чтобы ваши дочери, сёстры, любимые никогда не ощутили на своём горле ботинки сотен людей.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;&lt;a href="http://nemiga99.narod.ru"&gt;http://nemiga99.narod.ru&lt;/a&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:28371</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/28371.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=28371"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-12-24T23:24:00</title>
    <published>2007-12-24T21:24:24Z</published>
    <updated>2007-12-24T21:24:24Z</updated>
    <content type="html">&lt;table cellpadding="8" cellspacing="0" border="1" bordercolor="#009900"&gt;
&lt;tr&gt;&lt;td bgcolor="#EEEEEE"&gt;&lt;center&gt;&lt;b&gt;&lt;font color="#006699"&gt;Ваш психотип (опросник Айзенка)&lt;/b&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;
&lt;tr&gt;&lt;td bgcolor="#006699"&gt;&lt;font color="#FFFFFF"&gt;&lt;br /&gt;&lt;b&gt;Интраверт /Интраверт/&lt;/b&gt;&lt;br&gt;&lt;br /&gt;((лат. intro - внутрь, versio - поворачивать, обращать) - обращенность сознания человека к самому себе; поглощенность собственными проблемами и переживаниями, сопровождаемая ослаблением внимания к тому, что происходит вокруг.)&lt;br&gt; &lt;br&gt;&lt;br /&gt;&lt;b&gt;Нормостеник /Потенциальный дискордант/&lt;/b&gt;&lt;br&gt;&lt;br /&gt;(Средняя эмоциональная устойчивость) &lt;br&gt; &lt;br&gt;&lt;i&gt;Общая характеристика: Меланхолик-Флегматик&lt;/i&gt; &lt;br&gt; &lt;br&gt;Искренность ответов на тест: откровенные ответы&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;
&lt;tr&gt;&lt;td bgcolor="#FF9900"&gt;&lt;center&gt;&lt;a href="http://www.srazu.org/test/1.php" target="_blank"&gt;&lt;b&gt;&lt;font color="#FFFFFF"&gt;ПРОЙТИ ТЕСТ&lt;/font&gt;&lt;/b&gt;&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;&lt;/font&gt;&lt;/font&gt;&lt;/center&gt;&lt;/center&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:28138</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/28138.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=28138"/>
    <title>))</title>
    <published>2007-11-17T18:43:51Z</published>
    <updated>2007-11-17T18:43:51Z</updated>
    <content type="html">&lt;form name="twidog" method="post" action="http://www.twidog.ru/358/" target="_blank"&gt;&lt;table style="border-collapse: collapse; width: 400px; margin: 0 auto; color: #000; font-size: 12px;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="height: 9px; background: #f5ff51; font-size: 0;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) -10px 0 no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="width: 9px; background: #f5ff51;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="background: #f5ff51; padding: 0 8px;"&gt;&lt;h1 style="font-family: Arial, sans-serif; font-size: 18px; font-weight: normal; color: #ff9c00; margin: 0 0 15px 0;"&gt;Ад кахання да каго ты загінеш&lt;/h1&gt;&lt;table style="border-collapse: collapse; width: 100%; color: #000;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="padding: 0 30px 4px 0; white-space: nowrap;"&gt;Юзернейм в ЖЖ&lt;br /&gt; или e-mail Блогов Mail.ru&lt;/td&gt;&lt;td style="width: 100%; padding-bottom: 7px;"&gt;&lt;input style="width: 100%; background: #fff; color: #000; font-size: 12px;" type="text" name="answer[0]" value="zgublenaja" /&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding: 0 30px 4px 0; width: 45%;"&gt;Асцерагайся&lt;/td&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding-bottom: 4px;"&gt;&lt;a href="http://daroha.livejournal.com/profile"&gt;&lt;img src="http://stat.livejournal.com/img/userinfo.gif" alt="" style="border: 0pt none; vertical-align: bottom; padding-right: 1px;" height="17" width="17"&gt;&lt;/a&gt;&lt;a style="color:#ff9351;" href="http://daroha.livejournal.com"&gt;&lt;b&gt;daroha&lt;/b&gt;&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;&lt;div style="margin: 15px 0; text-align: center;"&gt;&lt;input style="padding: 0 10px; color: #000; font-size: 12px;" name="process" value="Даведацца" type="submit" /&gt;&lt;/div&gt;&lt;div style="font-size: 11px;"&gt;© Элли, Twidog.ru — &lt;a style="color: #ff9351" href="http://www.twidog.ru/"&gt;тесты для блоггеров&lt;/a&gt;.&lt;/div&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="width: 9px; background: #f5ff51;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) 0 -10px no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="height: 9px; font-size: 0; background: #f5ff51; font-size: 0;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) -10px -10px no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;&lt;/form&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:25878</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/25878.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=25878"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-11-11T10:20:00</title>
    <published>2007-11-11T07:23:47Z</published>
    <updated>2007-11-11T07:23:47Z</updated>
    <content type="html">&lt;form name="twidog" method="post" action="http://www.twidog.ru/45/" target="_blank"&gt;&lt;table style="border-collapse: collapse; width: 400px; margin: 0 auto; color: #000; font-size: 12px;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="height: 9px; background: #f5ff51; font-size: 0;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) -10px 0 no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="width: 9px; background: #f5ff51;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="background: #f5ff51; padding: 0 8px;"&gt;&lt;h1 style="font-family: Arial, sans-serif; font-size: 18px; font-weight: normal; color: #ff9c00; margin: 0 0 15px 0;"&gt;Мы ўсе з кімсьці ці з чымсьці змагаемся. А як змагаешся ты?&lt;/h1&gt;&lt;table style="border-collapse: collapse; width: 100%; color: #000;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="padding: 0 30px 4px 0; white-space: nowrap;"&gt;Тваё імя&lt;/td&gt;&lt;td style="width: 100%; padding-bottom: 7px;"&gt;&lt;input style="width: 100%; background: #fff; color: #000; font-size: 12px;" type="text" name="answer[0]" value="Remka" /&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding: 0 30px 4px 0; width: 45%;"&gt;Любімая зброя&lt;/td&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding-bottom: 4px;"&gt;біялагічная&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding: 0 30px 4px 0; width: 45%;"&gt;Баявы кліч&lt;/td&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding-bottom: 4px;"&gt;Не стой на шляху ў высокіх пачуццяў!&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding: 0 30px 4px 0; width: 45%;"&gt;Галоўны вораг&lt;/td&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding-bottom: 4px;"&gt;рэвалюцыянеры&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding: 0 30px 4px 0; width: 45%;"&gt;За что змагаемся?&lt;/td&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding-bottom: 4px;"&gt;за грошы&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding: 0 30px 4px 0; width: 45%;"&gt;Як памром?&lt;/td&gt;&lt;td style="vertical-align: top; padding-bottom: 4px;"&gt;так і ведала, что тут міна&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;&lt;div style="margin: 15px 0; text-align: center;"&gt;&lt;input style="padding: 0 10px; color: #000; font-size: 12px;" name="process" value="Даведацца пра сябе" type="submit" /&gt;&lt;/div&gt;&lt;div style="font-size: 11px;"&gt;© &lt;a href="http://mjach.livejournal.com/profile"&gt;&lt;img src="http://stat.livejournal.com/img/userinfo.gif" alt="" style="border: 0pt none; vertical-align: bottom; padding-right: 1px;" height="17" width="17"&gt;&lt;/a&gt;&lt;a style="color:#ff9351;" href="http://mjach.livejournal.com"&gt;&lt;b&gt;mjach&lt;/b&gt;&lt;/a&gt;, Twidog.ru — &lt;a style="color: #ff9351" href="http://www.twidog.ru/"&gt;тесты для блоггеров&lt;/a&gt;.&lt;/div&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="width: 9px; background: #f5ff51;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) 0 -10px no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="height: 9px; font-size: 0; background: #f5ff51; font-size: 0;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;td style="background: url(&amp;#39;http://www.twidog.ru/tw-data/quiz/02.gif&amp;#39;) -10px -10px no-repeat;"&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;&lt;/form&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:25626</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/25626.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=25626"/>
    <title>Тритоны!!)))</title>
    <published>2007-10-23T11:23:56Z</published>
    <updated>2007-10-23T11:23:56Z</updated>
    <content type="html">Карточки Зайцева - вещь вообще-то гениальная, четыре шрифта, силуэтные рисунки, ударные склады и всё такое... я так думала до сегодняшнего дня...&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Подходит дитё - дайте карточку. Даю, написано "тритоны". Дитё в жизни своей таких страшных чудовищ не видело никогда. Идёт писать слово. Пока заполняю журнал, краем уха слышу от стола с кубиками "кро-ко-дил-дил-дил...". Ну, думаю, дети тешатся.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Приходит дитё. Приносит четыре кубика - т, ри, то, ны. "угу", - киваю, "что это?". "КРОКОДИЛЫ!" - торжествуя произносит дитё (читать не умею, а во какое словище написал!). Я аж подпрыгнула. Крокодилы? хм... давай проверим... Где Т? показывает... Где РИ? показывает... Где ТО? показывает... Где НЫ? показывает... "Т-ри-то-ны", нажимаю на кубики... повтори! Дитё: "т-ри-то-ны". Кто это? КРОКОДОДИЛЫ! мм.... да? Давай еще раз. Это какой кубик? "Т". А это? "РИ". А это? "ТО". Последний? "НЫ". Давай вместе (беру руку, веду) - Т-ри-то-ны. Кто это? Т-т-КРОКОДИЛЫ!! Ты догадываешья, а ты читай. Послушай сам себя (ставит одну руку около уха, второй ведет по кубикам) - т-ри-то-ны. Кто это? КРОКОДИЛЫ!.... я сползла под стол... И вот докажи ему, что написано тритоны, когда нарисовано с зубами и длинное!</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:25430</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/25430.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=25430"/>
    <title>Дзеткі:)</title>
    <published>2007-10-16T19:11:48Z</published>
    <updated>2007-10-16T19:11:48Z</updated>
    <content type="html">Сённня працоўны дзень пачаўся амаль з гістэрычнага смеху.. і скончыўся такім жа чынам. Прыхожу раніцай у клас, а там на стале ліст з запісам (почырк выхавацеля!!!): Никита осёл, Егор овца:) Ледзь не падавілася))))) Пакуль успомніла, што гэта значыць. Мы проста працуем па методыцы Зайцава і дзеці пішуць у свой вольны час словы з картак (кубікамі пішуць), а я запісваю, хто колькі напісаў і якіх словаў))) От хлопцы ўчора ўвечары і напісалі))))) А я цэлы дзень не магла глядзець на Мікіту і Егора без смеху:)) Як успомню "осёл, овца", так на рогат прабірае)) А хлопчыкі-та лепшыя ў класе, самыя разумненькія)))&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Працяг. Удзень прыйшла ў кабінет Лены, сяжу, раблю дакументы. Прыходзіць нейкі старшакласнік, прыносіць тлумачальную - "Можно я оставлю Елене Леонидовне?". Кладзе на стол і выходзіць. Я як глянула, так і спаўзла)))) Даслоўна (з захаваннем арфаграфіі, толькі выдзяленне маё): "Я, Кавкель Сергей, ученик 8А класса, проснулся, когда был конец второго урока дома и был в шоке. В школу так и не пришел, в чем каюсь. Обещаю встовать вовремя. 16.10.2007" Трэба зазначыць, што Алена Леанідаўна - гэта намеснік дырэктара па вучэбный рабоце старэйшых класаў. Не ведаю, што хацеў сказаць гэтым вучань, але аджог) Напэўна, ўсім класам стваралі:)</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:25101</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/25101.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=25101"/>
    <title>Пра вялікія гарады</title>
    <published>2007-09-15T20:56:26Z</published>
    <updated>2007-09-15T20:56:26Z</updated>
    <lj:music>Менск і Мінск</lj:music>
    <content type="html">Вялікія гарады, вялікія вуліцы. Рушыш па праспекце, рука цягнецца за мабільным. "Прывітанне, ты дзе? Позна будзеш? я тады адпраўлю на мыла, ты паглядзіш". А было прайсці - чатыры прыпынкі, 10 хвілін запаволенай хады па асеннім лісці. Дамафоны, каробкі кватэр, адна на адну - як ў абутковай краме. Вам які памер? - мне 40, але можна 39 паспрабаваць. Вам які паверх? Ўсё роўна, абы цёпла было. Можна і трэці, я пешшу прайду. Трое дзвярэй, 15 ключэй, аўтаадказчык-аутлук-аська-дайрык-сінглс.ру-мікравалноўка-электрычны імбрык-электрычны абагравацель-мабільны на падзарадку-батарэйкі з флэшкі таксама. Зноў мабільны, і "Вітай, я дома, лаві на мыле, адправіла". Усмешка з нахіленай галавою ; ))))) Дабранач, сонейка. 18 стукаў, з іх два "Шыфт" і адзін "Прабел". Калі я згублю голас на выходны, я не заўважу - аська прыме мяне і такой. І мне будзе здавацца, што я жывая. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Ты зойдзеш у мой пакой і скажаш "прывітанне". А рукі пацягнуцца на ФЫВА і ОЛДЖ, каб сказаць табе "добры дзень, сястрычка, дзякуй, што ты прыехала". Кропка-інтэр. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Вялікія гарады...</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:25030</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/25030.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=25030"/>
    <title>Хачу сабе такі пярсцёнак!:) Прыгожы, вельмі)</title>
    <published>2007-09-14T15:32:27Z</published>
    <updated>2007-09-14T15:39:27Z</updated>
    <content type="html">&lt;table border="0" style="width: 400px; border: 1px solid #EEEEEE;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; color: #FFFFFF; font: 16px Arial"&gt;Твой пярсцёнак – Пярсцёнак Мага.&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: left; padding: 8px; background-color: #FFFFFF; color: #000000; font: 12px Arial"&gt;Ты - чалавек, з якога ўсё пачынаецца. Ці паці-вечар ў піжамах, ці новы накірунак у мастацтве. У тваёй галаве нараджаецца першы імпульс, першая ідэя, якая абавязкова знойдзе разуменне ў іншых людзях. Ты зможаш стаць цудоўным лідэрам - творчым, энергічным, і пярсцёнак Мага дапаможа табе ў гэтым. Паглядзі - ў ім так шмат сонечнага святла і цяпла. Менавіта гэта ўбачыў у табе Мудрэц. Свяці, сагравай, натхняй - у цэнтры падзей ты будзе глядзецца найлепшым чынам. &lt;img src="http://rc.foto.radikal.ru/0709/0f/9a09d37ac470.jpg" align="left" alt="image" /&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; font: 12px Arial"&gt;&lt;a href="http://aeterna.ru/test.php?link=tests:17669" style="color: #FFFFFF"&gt;Прайсці тэст&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:24505</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/24505.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=24505"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-08-16T20:53:00</title>
    <published>2007-08-16T17:53:53Z</published>
    <updated>2007-08-16T17:53:53Z</updated>
    <content type="html">&lt;table align="center"&gt;
&lt;tr&gt;&lt;td align="center"&gt;&lt;font size="+1"&gt;&lt;b&gt;Які ваш рэальны ўзрост і колькі вы яшчэ будзеце жыць&lt;/b&gt; (&lt;a href="http://trinixy.ru/"&gt;Триникси&lt;/a&gt;)&lt;/font&gt;&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;
&lt;tr&gt;&lt;td align="center"&gt;&lt;a href="http://trinixy.ru/poll.php"&gt;&lt;img src="http://trinixy.ru/poll.jpg" width="320" height="234" border="1"&gt;&lt;/a&gt;&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;
&lt;tr&gt;&lt;td align="center"&gt;&lt;font color="green"&gt;Мой сапраўдны ўзрост &lt;b&gt;16&lt;/b&gt;год&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Я пражыву яшчэ&lt;b&gt;59&lt;/b&gt; год&lt;/font&gt;&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;&lt;a href="http://trinixy.ru/2007/08/10/test_vash_realnyjj_vozrast.html"&gt;&lt;b&gt;Пройти тест!&lt;/b&gt;&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:24147</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/24147.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=24147"/>
    <title>Пра стэнд БРПО))</title>
    <published>2007-08-12T20:15:42Z</published>
    <updated>2007-08-12T20:15:42Z</updated>
    <content type="html">Сястра мая - педагог-арганізатар. У гімназіі. Беларускамоўны педагог-арганізатар)) Да яе можна зайсці выпадкова ў кабінет і пачуць на ўсю катушку "Песні свабоды") Народ смяецца, сцябецца, хаваецца ад праверак. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;На гэты год праверка загадала зрабіць стэнды для ўсіх арганізацый, што працуюць на базе гімназіі. Рабілі сёння для БРПО (піянеры). З матэрыялаў былі фанера, лён розных колераў, пробка. Мы не хацелі!! 8) Праўда!! ;)) Атрымалася дошка, абцягнутая чырвоным ільном, досыць шчыльнага ткацтва, з дзвюх кромак - белы кант з бахрамой рэдкага ткацтва, завершаны вялікаю белай ільняной кветкай, на асноўным цэнтры - 7 белых лістоў з інфармацыяй пра БРПО, зверху назва дружыны з карычнева-сіняй пробкі, аздобленая белымі ільнянымі ніткамі, выцягнутымі з бахрамы. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Калі ўсталі і глянулі на стэнд зверху, ад шоку зарагаталі - стэнд атрымаўся натуральна бел-чырвона-белы))) У гімназію. У кабінет завуча па выхаваўча-ідэалагічнай працы_)))) З беларускамоўным педагогам-арганізатарам))) Вырашылі дадаць рамкі да інфармацыйных лістоў з ружовага ільну вельмі разрэджанага ткацтва. Ціпа маскіроўка:))))) Жарты жартамі, блін, а вось што на гэта праверка скажа:))))</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:23979</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/23979.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=23979"/>
    <title>Название всё то же. Часть 3</title>
    <published>2007-08-08T19:51:17Z</published>
    <updated>2007-08-08T19:51:17Z</updated>
    <content type="html">Сегодня в троллейбусе: &lt;br /&gt;- Девушка, это у вас книга упала? - обернувшись, спрашивает мужчина и показывает под СВОЁ сиденье.&lt;br /&gt;- А?.. Нет, не у меня... "но ДЛЯ меня" - мелькнуло в голове, когда глаза пробежали по названию книги - "от Иоанна святое благовествование. шаги к познанию бога". &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;что-то щёлкнуло и встало на свои места.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;только приехав поздно вечером домой, я поняла абсурдность произошедшего - в троллейбус (!) под сиденье (!) падает (?) книга с печатью церкви "Вефиль", севший на сиденье мужчина нагибается (!) под него, видит книгу, оборачивается и спрашивает у меня дважды (!), заставляя снять наушники и ответить на вопрос, не обращая никакого внимания (!) на сидящую рядом девушку без наушников. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;начинаю ощущать себя ненормальной.</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:23555</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/23555.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=23555"/>
    <title>Когда Христос ведет по жизни. Часть-2</title>
    <published>2007-07-28T16:44:09Z</published>
    <updated>2007-07-28T16:44:09Z</updated>
    <content type="html">Вернувшись из Одессы я отсмеялась, нарассказывалась и забыла. Не подумав о том, что все, в общем-то только началось. Ибо продолжение не замедлило явиться - в лице Волшебника, кратко и резко ответившего на вопрос "Что делать" - пост, покаяние. &lt;br /&gt;Отмучившись несколько ночей, поговорила с крестной. И поняла, что не отвертеться. В церковь шла православную, где крестили. С сестрой. Расплакалась. Наплакалась и ночью дома. И утром. И днем. И снова ночью. А потом пошла на курсы. Английского языка. Где "ни с того, ни с сего" начали говорить о Христе, принятии и смирении. Курсы были при церкви, да.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Я не знаю, как всё это пройти. Я была уверена, что вместе с тем решением всё и закончится. не знаю.</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:23356</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/23356.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=23356"/>
    <title>Когда Христос ведет по жизни)))</title>
    <published>2007-07-12T08:07:06Z</published>
    <updated>2007-07-12T08:07:06Z</updated>
    <content type="html">Началось всё обычно и даже где-то чуть-чуть печально %))) - с незнания, что взять почитать в дорогу на море. После долгих раздумий взялась "сама собой"  Библия. И понеслась...&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Первая машина в Беларуси - дальнобойщик с надписью "Санта-Мария")). &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;После ночи на границе долго не хотели брать, мы уселись на асфальт и начали читать Библию и стопить одновременно. Следующего дальнобойщика по чистой случайности звали Иордан  Мы начали задумываться и скрябать в затылках. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;После долгих блуканий по Одессе в надежде найти-таки один нужный нам из трех вокзалов ребята свыше (у меня есть подозрения, что это тот самый чернокожий бог, что в белом костюме в Брюсе Всемогущем, над нами прикалывался))))) настырно отправил-таки нас в Затоку, а не в Очаково, куда так хотелось (маршрутки до Очаково не ходили, а ехать с пересадками не хватало денег).&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Уставшая и злая от сумасшедшей Одессы, полупоругавшись с Пашкой, сидя в маршрутке я плавилась и смотрела по сторонам. Когда мысли о "ничего случайного не бывает" достигли апогея, вдоль дороги нарисовался щит с надписью: "Христос сказал: Я есмь путь, истина и жизнь" со ссылкой на соответствующие главы Библии. Подпрыгнув до потолка, едва успевая за отъезжающей маршруткой, успела заметить обратную сторону щита: "Никто не избежит суда Божия" (не помню дословно). &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Расхохотавшись, мы помахали небу рукой - да, бог, мы услышали  &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;По возвращении в Одессе нас встретили (кто бы вы думали?%))))) - парень с девушкой в майках "Иисус исцеляет" Радости нашей, конечно, не было конца)) Получив свои листовки (ребята были то ли из протестантов, то ли из баптистов), мы отправились на трассу)).&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;В заключение и награду после ночевки у трассы нас забрал украинский дальнобойщик, в машине которого (ага, я тоже в этом месте смеялась))))) на самом видном месте красовались три наклейки с православными крестами - машина была освященная 8)&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Верьте, дети, бог есть%_))</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:23204</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/23204.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=23204"/>
    <title>Пра дарогі</title>
    <published>2007-06-30T09:46:21Z</published>
    <updated>2007-06-30T09:46:21Z</updated>
    <content type="html">У панядзелак - стопам да Крыма, потым стопам да Пастаў, потым стопам да Блакітных азёраў. Два тыдні волі. Два тыдні плячом да пляча са светлым чалавекам. Па шляхах. Без думак і планаў. "Тут і зараз". Мы - свабодныя.</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:22839</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/22839.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=22839"/>
    <title>Пра ўласную нікчэмнасць і краіну Зазяркалле</title>
    <published>2007-04-20T19:47:43Z</published>
    <updated>2007-04-20T19:47:43Z</updated>
    <content type="html">За дзвярыма пашарпанага Менскага будынку ў цэнтры горада, на якім шмат абяцаючы надпіс "Беларуская акадэмія мастацтваў", жыве Зазяркалле. Там жывуць чэшырскія каты, палымнеючыя вочы, дакладна-недакладныя рухі, трымцеючыя галасы і гукі. Там вельмі шмат жыве і працуе гукаў, высокіх і схуднелых, у шаўковых намітках і ў лапцях на босую нагу. І рук таксама многа. За дзвюма лесвіцамі і вяртушкаю-пропускам пасяліліся камкі вуголля - вострага, мяккага, гарачага, ледзянога, попельнага. Рознага. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Я глядзела паўз галовы на дваіх - абодва акторы, абодва срэбныя, абодва палымнеюць. Яны розныя ў гэтым жыццёвым увасабленні і ненатуральна не-побач на сцэне.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;"Коласу слава, слава Купалу, але дзе мейсца тут для цябе?"... падумалася мне на выхадзе з чароўнага сусвету стандартна-хворых і нефарматна-геніяльных...</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:22300</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/22300.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=22300"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-03-28T17:31:00</title>
    <published>2007-03-28T14:36:51Z</published>
    <updated>2007-03-28T14:42:31Z</updated>
    <lj:music>ERA</lj:music>
    <content type="html">&lt;table border="0" style="width: 400px; border: 1px solid #EEEEEE;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; color: #FFFFFF; font: 16px Arial"&gt;Вось - вы - Платон&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: left; padding: 8px; background-color: #FFFFFF; color: #000000; font: 12px Arial"&gt;Вы - Платон. Вы светлы і ўдумлівы, але часам занадта эмацыйны чалавек, вялікі ідэаліст па прыродзе. Вы рэлігіёзны чалавек; нават калі вы не належыце да якой-небудзь канфесіі, вы схільныя да містычнага; вы імкнецеся да абсалютнай гармоніі з сабою і навакольным светам; але часама вы бываеце надта патрабавальныя да людзей і з-за гэтага расчароўваецеся ў іх. Існуе шматлікае ў свеце, што вы хацелі б змяніць да лепшага; Вы паэтычны,часта лунаеце ў марах, і ўсёю душой імкнецеся да найлепшага, але, на жаль, вельмі шмат з Вашых жаданняў зусім не могуць стаць рэальнасцю. &lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; font: 12px Arial"&gt;&lt;a href="http://aeterna.ru/test.php?link=tests:8964" style="color: #FFFFFF"&gt;Прайсці тэст&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:22207</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/22207.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=22207"/>
    <title>Замест аўтастопа - у бальніцу</title>
    <published>2007-03-23T17:40:11Z</published>
    <updated>2007-03-23T17:40:11Z</updated>
    <lj:music>інструменталка нейкая</lj:music>
    <content type="html">Цётка Галя, мая любімая цётка, самая лепшая і самая-самая харошая, трапіла ў бальніцу з гематомай мозга, зрабілі аперацыю, будуць яшчэ адну рабіць. А маці яшчэ і казаць не хацела, каб я не ехала да яе. Ну як жа ня ехаць?? Як можна падумаць, каб не ехаць?? Заўтра зранку... заўтра... так доўга час цягнецца... яна ў аўтобусе прытомнасць страціла.. што ж за..&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;зблыталіся думкі. а свята ж паслязаўтра. і ў Горадню я збіралася... і вось так усё 8(((</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:21948</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/21948.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=21948"/>
    <title>Пра імёны</title>
    <published>2007-03-22T21:55:21Z</published>
    <updated>2007-03-22T21:55:21Z</updated>
    <content type="html">Імёны наўкола верцяцца - да, як цунамі - тваё слова, як і заўжды жывейшае за ўсе нашыя думкі. Імёны Зміцера, Іванкі, Крыстафа, Старэйшага. Імёны і знакі. Квіткі на суботу, аўтастоп на нядзелю... Я хачу да бога. Я хачу адсюль, ад бруду, ад гразі, ад раўна- і крыва- душша міліцыі, ад гэтых бясконцых спрэчак і сварак з сябрамі і пярэваратнямі-несябрамі, ад прапаленых рук і ізноў крывавых бінтоў на руках, ад даставучага мабільнага. Я хачу ў Фарны, хачу на дарогу, хачу на вецер. Але мушу быць на пляцы. На Пляцы Волі ў Дзень Волі. Таму што інакш не мае быць. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Як ніколі моташна і паскудна. Паскудна ад таго, што веры не стае, што слабасць у душы, што не такая, якой павінна быць. Што не з вераю, але з нянавісцю. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Прыгожыя ЖЖ патрыётаў, такія ўсе моцныя, такія то ўсе героі. Але ж ніхто ня піша, што страшна - да, страшна. Танюшка пасля Акрэсціна шчэ доўга ўначы ад жахаў крычала - чорныя сцены сніла. І ніхто не піша, як гэты жах вытравіць. І ніхто не скажа, як перад 19-м імшу на каленях стаялі. Кожны страх прыкрывае, хавае, як нешта брыдкае, як ненатуральнае. Пашка крычыць - то ж беларусы мы, Дашка распінаецца - за будучыню шчаслівую... Толькі Ян моўчкі ўсміхаецца. Ён ведае. Ён усё ведае. Дзякуй, Ян. Я ўсё адно буду. Бо разам.</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:21561</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/21561.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=21561"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-03-13T00:17:00</title>
    <published>2007-03-12T22:18:01Z</published>
    <updated>2007-03-12T22:18:01Z</updated>
    <lj:music>Дельфин, Синяя лирика № 2</lj:music>
    <content type="html">Тут ёсць я-новая)) шмат фотак і шмат мяне:))) (каля 400Кб ўсяго)&lt;br /&gt;&lt;a href="http://www.diary.ru/~Aelina/?comments&amp;postid=25161971&amp;from=last#100827778"&gt;http://www.diary.ru/~Aelina/?comments&amp;postid=25161971&amp;from=last#100827778&lt;/a&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:21492</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/21492.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=21492"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-03-07T19:18:00</title>
    <published>2007-03-07T17:23:13Z</published>
    <updated>2007-03-07T17:23:13Z</updated>
    <content type="html">Вось і ўсё. Галава пастрыжана пад вожык, рука прапалена цыгарэтай, душа адмолена трохгадзінным маналогам у касцёле. Новы дзень - і новае жыццё. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;... вось толькі на дарогу хочацца... на волю, на вецер, у чужыя гарады... а да восені так далёка (((</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:20994</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/20994.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=20994"/>
    <title>Безбілетны пасажыр</title>
    <published>2007-03-05T21:49:07Z</published>
    <updated>2007-03-05T21:49:07Z</updated>
    <lj:music>Theatre of Tragedy</lj:music>
    <content type="html">На Ангарскай-4 разам са мною ў развалены тралейбус ускочыў малады сабака - можа, год калі ёсць, але досыць вялікі памерам. У гэтым жа тралейбусе "жыла" не менш разваленая цётка-кандуктар, якая, убачыўшы пасажыра, што нат не збіраўся аплочваць праезд, не прамінула яго выпхнуць на наступным прыпынку. Выйшла і я - у аптэку за лекамі.&lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Праз 10-15 хвілін, набыўшы лекі, стаю на тым жа прыпынку, каб ехаць да сястры. У такіж сіненькі і паўмёртвы тралейбус з такой жа савецка-грымячай касьмі кандуктаршай зайшлі я - у апошнія дзверы, і сабака - у сярэднія. З выразам твару "Як асмеліўся! - о божа мой! - злосны неплацельшчык!" - цётка-кандуктар пачала гнаць сабаку прэч. Прыгнала туды, дзе стаяла я і яшчэ нейкі п'яненькі малодчык. Сабака тыцнуўся пад нашы рукі і ашчэрыўся на цётку, зарычаўшы. "На-ка, вось, выкусі" - зусім па-сабачаму падумалася мне пад гукі ЧпБ у вушах, і рука аўтаматычна пачасала сабаку за вухам. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Праязны ў мяне цётка не спытала - мо, пабаялася, што і я аскалюся? 8)</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:20884</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/20884.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=20884"/>
    <title>zgublenaja @ 2007-03-04T00:14:00</title>
    <published>2007-03-03T22:15:00Z</published>
    <updated>2007-03-03T22:15:00Z</updated>
    <lj:music>Бетховен</lj:music>
    <content type="html">&lt;a href="http://sanny.net.ru/?view=remka"&gt;http://sanny.net.ru/?view=remka&lt;/a&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:20619</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/20619.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=20619"/>
    <title>zgublenaja @ 2006-10-25T23:05:00</title>
    <published>2006-10-25T20:05:52Z</published>
    <updated>2006-10-25T20:05:52Z</updated>
    <content type="html">&lt;table border="0" style="width: 400px; border: 1px solid #EEEEEE;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; color: #FFFFFF; font: 16px Arial"&gt;Поздравляем!!! Вы - KENAZ&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: left; padding: 8px; background-color: #FFFFFF; color: #000000; font: 12px Arial"&gt;Вы ОГОНЬ. В общем, к Вам отношение самое неоднозначное. С одной стороны, признается Ваша полезность, более того — необходимость для жизни , с другой стороны — в этом отношении сквозит некоторая опаска и призыв не забывать, что Вы можете при случае оказаться не столь однозначно полезным. С одной стороны, Вы первичная энергия, дающаю жизнь, и ею пользуются, чтобы снабдить энергией некоторое начинание. Но в то же время Вы  — это не незыблемый фундамент, это неисследованный Ад , который может снабдить тебя энергией — но сам для жизни непригоден. Вы творческая личность. )))&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; font: 12px Arial"&gt;&lt;a href="http://aeterna.ru/test.php?link=tests:797" style="color: #FFFFFF"&gt;Пройти тест&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:20459</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/20459.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=20459"/>
    <title>zgublenaja @ 2006-10-25T22:54:00</title>
    <published>2006-10-25T19:54:42Z</published>
    <updated>2006-10-25T19:54:42Z</updated>
    <content type="html">Она подошла неслышно, сзади, закрыла глаза ладонями. Он вздохнул, встал с кресла, взял её руки и обернулся. Что случилось, малыш? – спросил он нежно и грустно, как всегда зная ответ. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Я хочу есть – тихо сказала она, смотря ему в глаза и по-детски улыбаясь. Конечно, давай я потушу овощи, или сделаю салат. Или ты хочешь какой-нибудь суп? – сбивчиво забормотал он, все еще на что-то надеясь. Ты знаешь, чего я хочу, ласково произнесла она. Её влюбленные глаза не мдвигались, расширенные зрачки затягивали в себя, даже ладошки вспотели от волнения. Ну хорошо, вздохнул он, и они пошли на кухню. Она села рядом, достала сигареты и тихонько закурила, не сводя с него настороженного любящего взгляда. Она даже не моргала – все смотрела и смотрела, как он повязывает передник (с Бэмби; она подарила его ему после самого первого раза, а то он закапал любимые светлые джинсы), нарочито громко гремит кастрюлями и сковородками, мокро звенит вилками и ножами в раковине. В воздухе запахло средством для мытья посуды. Она поморщилась, и он включил вытяжку. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Как ты хочешь сегодня? – спросил он громко из-за шума вытяжки. Её лицо осветилось улыбкой, которую он так любил - пока её не стало вызывать только одно. Теперь он её боялся и старался не смотреть. Наверное, с картофельным пюре и грибами, медленно сказала она. Потом, подумав, добавила – ты только не обижайся. И затянулась сигаретой. Не буду, сказал он. – Но, может, все-таки не сегодня? Давай хотя бы через пару дней, а? Ведь так мало осталось…а пюре с грибами я тебе и так сделаю. Вкусное. &lt;br /&gt;Она непонимающе посмотрела на него. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Да нет, ничего, вздохнул он. И стал чистить картошку. &lt;br /&gt;Пока жарились грибы, он готовил соус и салат. Он мог сделать все быстрее, но старался оттянуть самое последнее, то, что ей было от него нужно. Руки делали все сами, он ни о чем не думал. Просто тщательно нарезал огурцы и помидоры, смешивал грибы с луком, помешивал пюре деревянной ложкой. Он ни разу не обернулся, но знал, что она курит и следит за каждым его движением. И болтает ногами. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Огромное фарфоровое блюдо (он всегда удивлялся, как в неё, такую худенькую и маленькую, столько влезает) постепенно заполнялось океаном желтого пюре, на котором чернели горы из грибов и салата. Я как бог из каких-нибудь чукотских мифов, хмыкнул он про себя, забывшись. Какая-нибудь Великая Утка или Морж-Отец. Ну или…И осекся, вспомнив, что ему сейчас надо будет сделать. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Наконец, он напустил на свой мирок дождь из кинзы и петрушки. &lt;br /&gt;Придирчиво посмотрел, нет, вроде бы все. Что ж, пора. &lt;br /&gt;Он достал из ящика стола огромный зазубренный нож. Какая прелесть, захлопала она в ладоши, увидев его когда-то на витрине. ДЛЯ-О-МА-РО-В – по слогам прочитала она и улыбнулась - это мой подарок тебе на все дни рождения, которые я пропустила из-за того, что мы не были знакомы…мой крабик. И мило хихикнула. Он впервые воспользовался им тем же вечером. Удобно – заботливо спросила она. Ещё бы, натянул он резиновую улыбку под мертвые глаза, совсем другое дело. Вот что значит техника. Она поцеловала его в губы, и они занялись любовью прямо на столе. Да…тогда они ещё трахались, с грустью вспомнил он. А теперь ей от меня нужно только одно. Ладно, неважно. Раньше начну, быстрее кончится. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Он снял майку и аккуратно сложил её на стуле. На столе уже стоял маленький тазик; он склонился над ним и приставил кончик ножа к одному из бесчисленных шрамов на груди. Резко выдохнул и с силой надавил. Сзади сдавленно ойкнули – она никак не могла привыкнуть. Тело как будто плюнуло кровью, она хлюпнула об дно тазика одним комком, за которым сразу зажурчали тугие струйки; с таким же звуком бабушка выдавливала молоко из коровы в ведро, когда он был маленьким и жил в деревне. Он улыбнулся, вспомнив вкус парного молока, и тут же почувствовал солёный едкий запах собственной крови. Его чуть не стошнило; он побледнел и зацепил зазубринами ребра. Действуя лезвием как рычагом, он расширил дыру в груди достаточно, чтобы залезть туда рукой и вытащить сердце. &lt;br /&gt;То есть то, что от него осталось. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Добавлено спустя 1 минуту 38 секунд: &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Неуклюжий бесформенный обрубок оказался совсем маленьким. Этот кусочек его души бился абсолютно бесшумно, и ему показалось, что у него на руке сидит маленькая морская свинка, испуганная, с черными глазками-бусинками, и дрожит, дрожит, дрожит…Он снова вздохнул, ощущая вспотевшей спиной жадный и любящий взгляд. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Пожалуй, тут только на два раза и осталось, думал он, взвешивая на ладони когда-то большое сердце – как обычный шмат мокрого мяса. Потом – была не была – положил его на деревянную доску, где уверенно разрезал на два куска, один чуть больше другого. Тот, что поменьше, он осторожно положил обратно в дыру между ребрами. Грудь захлопнулась как устрица, втягивая боль обратно в себя. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Она беззвучно поднялась и тронула его за плечо. Он медленно повернулся, и она нежно слизала кровь, оставшуюся на коже и ноже. Как пенки, которые я выпрашивал, когда мама делала варенье – против воли улыбнулся он, и она ответила ему любящей улыбкой, от которой он не успел отвернуться. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;С каким-то злым остервенением он начал нарезать оставшийся кусок на тонкие полоски, глубоко вдавливая нож в дерево. Потом положил их на край блюда и поставил все это на стол перед ней. Ешь, а то остынет – строго сказал он. Хорошо, любимый, ответила она и изящно взяла вилку. &lt;br /&gt;Он сидел напротив и смотрел, как она ест. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Вкусно? - спросил он, когда блюдо снова стало белым. Ещё бы, облизнулась она и посмотрела на него голодными глазами. Только мало – и вытерла салфеткой струйку крови из уголка рта. Солнце, но ведь почти ничего и не осталось, терпеливо проговорил он. Я знаю, жалобно протянула она. Но, может, ещё хоть кусочек? Пожалуйста…очень-очень хочется. Он вздохнул. Там на один раз и осталось, любимая. На последний, понимаешь? Ага, грустно вздохнула она. Так мало…жаль, у тебя такое вкусное сердце. Самое-самое вкусное. Ты самый лучший. Я так тебя люблю. &lt;br /&gt;Я тоже тебя люблю. Можно твою сигарету? &lt;br /&gt;Они с ментолом. &lt;br /&gt;Да какая разница. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Он вышел на балкон и затянулся холодным ментоловым дымом. Ну вот почти и все, сказал он засыпающему Городу. Ты извини, но осталось только на раз. Ну, может, на два. И все – как мне жить без сердца? Так что я скоро уйду…ты тут не скучай без меня, ладно? И позаботься о ней, хорошо? Она же не виновата, она хочет как лучше. И я ведь её люблю… &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Он затянулся ещё раз и подумал, как хорошо, что это не последняя сигарета. Я бы тогда стоял, пытался ей насладиться как-то особому, думал о чем-то грустном. Пафосно так, сентиментально. А сейчас я просто курю, потому что впереди есть ещё немного жизни, немного времени, которое можно тратить. Хотя бы на то, чтобы просто курить. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Он бросил окурок, и тот маленькой звездочкой полетел с балкона. В этот момент что-то острое ударило его под лопатку. Резкая боль парализовала его тело, он не мог пошевелиться, а острые птичьи когти сжали его сердце и выдрали наружу. Он согнулся от боли, и что-то сильно толкнуло его через стекло, вниз, к Городу, на холодную улицу. В полете он перевернулся на спину и увидел, что она держит в руке последний кусок его сердца. Она улыбнулась ему самой красивой и самой любящей из улыбок. &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Он упал на промерзший асфальт и битое стекло. Дыра в спине точно накрыла недокуренный им бычок, и тот сжигал живое мясо. Все его кости были переломаны, гниющая боль пульсировала во всем теле, он не мог пошевелиться – но он был жив, пока живо было сердце. Я люблю тебя, прошептал он, глядя на единственный огонек высоко вверху – окно кухни. Доедай, и я, наконец, высплюсь, подумал он, коченея от холода. Но время шло, свет в окне погас, а он все дышал и дышал, и его волосы покрывались инеем.. Наверное, ты оставила немного на потом, любимая. Глупая…я бы и так отдал тебе все до конца, неужели ты не поняла, любимая? Просто я не хотел, чтобы у тебя заболел животик…только и всего. А ты меня опять не поняла, думал он, и корчился от холода, и сгорал от боли в переломанных костях, и шептал вверх – любимая, любимая, люблю тебя… &lt;br /&gt;&lt;br /&gt;Последний кусочек сердца она съела на завтрак. Он умер с открытыми глазами, улыбаясь, и его улыбка немного растопила холодное февральское небо. &lt;br /&gt;(с) Подонок</content>
  </entry>
  <entry>
    <id>urn:lj:livejournal.com:atom1:zgublenaja:20186</id>
    <link rel="alternate" type="text/html" href="http://zgublenaja.livejournal.com/20186.html"/>
    <link rel="self" type="text/xml" href="http://zgublenaja.livejournal.com/data/atom/?itemid=20186"/>
    <title>Ўсьміхнула))</title>
    <published>2006-09-26T14:51:07Z</published>
    <updated>2006-09-26T14:51:07Z</updated>
    <content type="html">&lt;table border="0" style="width: 400px; border: 1px solid #EEEEEE;"&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; color: #FFFFFF; font: 16px Arial"&gt;Доброе время суток, Меламори&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: left; padding: 8px; background-color: #FFFFFF; color: #000000; font: 12px Arial"&gt;Не ссорьтесь с родственниками. Не бойтесь неизвестности, незабвенная! Смело меняйте свою жизнь, у вас все получится — ведь вы упрямы, умны и прекрасны.&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;tr&gt;&lt;td style="text-align: center; margin: 0px; padding: 8px; background-color: #006680; font: 12px Arial"&gt;&lt;a href="http://aeterna.ru/test.php?link=tests:677" style="color: #FFFFFF"&gt;Пройти тест&lt;/a&gt;&lt;/td&gt;&lt;/tr&gt;&lt;/table&gt;</content>
  </entry>
</feed>
